Potpuni vodič kroz zakonska prava LGBT+ osoba u Srbiji (2025)

U Srbiji LGBT+ osobe imaju određena zakonska prava, međutim još uvek postoji nesklad između onoga na papiru i onoga u praksi. Iako je naša zemlja preuzela mnoge obaveze kroz proces evropskih integracija, pravni položaj LGBT+ zajednice je i dalje ograničen u poređenju sa zemljama zapadne Evrope.

Zabrana diskriminacije

U Srbiji je zabranjena diskriminacija Ustavom Republike Srbije i Zakonom o zabrani diskriminacije. Član 21. Ustava Republike Srbije jasno navodi da je zabranjena svaka diskriminacija po bilo kom osnovu, dok Zakon o zabrani diskriminacije precizira sve oblike diskriminacije po članovima.

Zabrana diskriminacije u Srbiji obuhvata i zaštitu LGBT+ osoba, što znači da je jasno naglašeno da niko ne sme da bude stavljen u nepovoljniji položaj zbog svoje seksualne orijentacije, rodnog identiteta i polnih karakteristika. Naročito su zabranjeni teški oblici diskriminacije koji obuhvataju i nasilničko ponašanje, za šta je zaprećena kazna zatvora.

Šta kaže Zakon o zabrani diskriminacije

U članu 13 Zakona o zabrani diskriminacije pod teškim oblicima diskriminacije spada, između ostalog i izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta, dok se u članu 14 navodi da su, radi postizanja potpune ravnopravnosti, moguće posebne mere prema zaposlenima koji se nalaze u neravnopravnijem položaju u odnosu na druge zaposlene, a tu spadaju i osobe drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Dalje se u članu 21 još navodi da je seksualna orijentacija privatna stvar i da niko ne može da bude pozvan da se javno izjasni o njoj, kao i da svako ima pravo da se izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji, a da je svako diskriminatorsko ponašanje zbog takvog izjašnjavanja zabranjeno.

Zabrana diskriminacije na radnom mestu

U članu 18 Zakona o radu jasno se navodi da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, bez obzira na seksualno opredeljenje. Ovo znači da su osobe koje trpe diskriminaciju na radnom mestu pravno zaštićene.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

LGBT+ osobe koje se suočavaju sa diskriminacijom, bilo na radnom mestu, školi, zdravstvenoj ili nekoj drugoj ustanovi, imaju pravo da se obrate i Povereniku za zaštitu ravnopravnosti koji je ovlašćen, ukoliko je potrebno, da pokreće postupke, sprovodi istrage i donosi prekršajne prijave.

Diskriminacija na radnom mestu i inspekcija rada

Ukoliko LGBT+ osoba trpi diskriminaciju na radnom mestu, može da prijavi poslodavca Inspekciji rada, nakon čega se pokreće inspekcijski nadzor nad poslodavcem. Ukoliko se utvrdi da je došlo do kršenja zakona, u ovom slučaju diskriminacije na osnovu seksualnog opredeljenja, Inspekcija rada ima pravo da preduzme niz mera, među kojima je i prekršajna prijava.

Krivični zakonik

U Krivičnom zakoniku Srbije stoji da će se krivično delo učinjeno iz mržnje zbog, između ostalog i seksualne orijentacije i rodnog identiteta drugog lica, na sudu ceniti kao otežavajuća okolnost. Na ovaj način država je formalno priznala da su LGBT+ osobe posebno ranjiva grupa. Takođe, u članu 128 Krivični zakonik strogo zabranjuje uskraćivanje i ograničavanje prava čoveka i građanina utvrđena Ustavom i zakonima, gde se, između ostalog, navode i osobe druge seksualne orijentacije i rodnog identiteta.

Međutim, jaz između zakona i njegove praktične primene je i dalje veoma izražen. Iako je u teoriji sve jasno i pravni okvir je tu, u praksi se LGBT+ osobe često bore za nerazumevanjem institucija, od nevoljnosti policijskih službenika da ozbiljno shvate prijave nasilja ili pretnji, do prolaska kroz komplikovane procedure praćene dugačkim sudskim postupcima, zbog čega mnogi odustaju od borbe za svoja prava. Takvo nerazumevanje, pa čak i otvorena homofobija pojedinih predstavnika institucija, dodatno obeshrabruje žrtve da traže pravdu.

Prava transrodnih osoba na promenu identiteta

Izmene Zakona o matičnim knjigama i Zakona o jedinstvenom matičnom broju građana iz 2018. godine dale su pravo transrodnim osobama da promene identitet u ličnim dokumentima. Ovo podrazumeva promenu imena i oznake pola, ali da bi se došlo do toga potrebno je proći kroz određene procedure.

Osobe koje žele da promene ime i oznaku pola u ličnoj karti prvo prolaze kroz psihijatrijsku i psihološku procenu koja traje najmanje godinu dana, posle čega sledi još najmanje godinu dana hormonske terapije. Olakšavajuća okolnost je da više za promenu oznake pola u ličnim dokumentima nije potrebna hirurška promena pola, nego je dovoljno proći kroz hormonsku terapiju. U proceduru promene identiteta u dokumentima kreće se sa obrascima koje su popunili psihijatar i endokrinolog koji su trans osobu pratili kroz tranziciju. Detaljnu proceduru opisali smo u sledećem tekstu: Promena pola i imena u ličnoj karti: Procedura i iskustva iz Srbije.

Pravno priznavanje istopolnih zajednica

Kada je reč o pravima LGBT+ osoba u Srbiji, jedna od najosetljivijih tema je zakonsko priznanje istopolnih zajednica. Kako Ustav Srbije brak definiše kao zajednicu muškarca i žene, sklapanje istopolnog braka nije moguće. Međutim, još uvek nije usvojen ni Zakon o istopolnim partnerstvima, koji bi regulisao zajednicu LGBT+ parova i dao im prava koja imaju heteroseksualne zajednice kao što su pravo nasleđivanja, zdravstveno osiguranje partnera i drugo.

Iako je javna rasprava o donošenju Zakona o istopolnim zajednicama počela još 2013. godine, do danas nije usvojen nijedan propis koji bi regulisao ovu oblast. Predlog zakona bio je u proceduri nekoliko puta, ali je uvek nailazio na otpor dela javnosti i političkih struktura, a kao posledica toga istopolni parovi ostaju bez pravnog okvira kojim bi regulisali svoj svakodnevni život i međusobna prava i obaveze, od zajedničke imovine, preko naslednih prava, pa sve do pristupa informacijama u slučaju bolesti ili hospitalizacije partnera.

Pravo na nasleđivanje i imovinska prava LGBT+ osoba

Kada je reč o imovinskim pravima LGBT+ osoba u Srbiji, najveći problem nastaje zbog činjenice da su istopolne zajednice nepostojeće pred zakonom. Ovo znači da istopolni partneri ne da nemaju ista prava kao heteroseksualni bračni ili vanbračni parovi, nego su pravno potpuno nepostojeći, kao da su cimeri. To u praksi znači da istopolni partneri nemaju zakonsko pravo na zajedničku imovinu stečenu tokom trajanja veze, a ako jedan partner umre, drugi nema pravo da nasledi njegovu imovinu. Zbog toga mnogi pribegavaju opcijama kao što su testament, ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o poklonu i drugo. Međutim, testament ne garantuje nasleđivanje imovine jer bliži srodnici mogu da ulože prigovor i ostvare pravo na takozvani nužni deo, čime se umanjuje deo imovine koji ostaje partneru. Na koji sve način možete pravno da zaštitite partnera i kako da izbegnete uplitanje srodnika, pročitajte u sledećem tekstu: Vanbračna zajednica i nasleđivanje: Kako da zaštitimo svog partnera u Srbiji?

Zdravstvena prava i dostupnost informacija o zdravstvenom stanju

Pravo na zdravstvenu zaštitu u Srbiji pripada svim građanima, pa tako i LGBT+ osobama, međutim jedna od prepreka za istopolne parove je ta što nemaju status porodice i ne mogu da imaju porodično zdravstveno osiguranje, odnosno ne mogu da budu prijavljeni kao osiguranici preko partnera.

Ova situacija se dodatno komplikuje kada su u pitanju hitni medicinski slučajevi, kada partner nema pravo da donosi odluke u ime svog partnera i da dobije informacije o njegovo zdravstvenom stanju. U praksi to znači da lekar može partnera da uskrati za informaciju i da kontaktira biološku porodicu sa kojom pacijent nema nikakvog kontakta, iako je partner jedina osoba koja brine o njemu.

Interseksualne osobe

Interseksualne osobe su osobe rođene sa polnim karakteristikama koje nisu definisane kao muške ili ženske ili hromozomima i/ili hormonima koji ne moraju da odgovaraju društvenim i medicinskim očekivanjima.

Ovakve osobe su u Srbiji, ali i mnogim zemljama sveta, društveno i pravno potpuno nevidljive, a problemi sa kojima se suočavaju predstavljaju klasičan primer kršenja prava deteta, prava na zdravlje i adekvatnu medicinsku negu. Neretko se tek rođene bebe bez odluke roditelja podvrgavaju intervencijama koje kasnije ostavljaju zdravstvene posledice, ali hirurzi to pravdaju “društvenom neophodnošću”.

Što se tiče Zakona o diskriminaciji i Krivičnog zakonika, prava interseks osoba ni tu nisu regulisana. Odredbe Zakona o diskriminaciji ne prepoznaju polne karakteristike kao lično svojstvo i osnov za diskriminaciju, dok ih Krivični zakonik takođe ne prepoznaje u okviru člana koji reguliše okolnost za odmeravanje kazne za krivično delo učinjeno iz mržnje. Čak i Zakon o matičnim knjigama pravi problem jer previđa da dete mora da se prijavi u roku od 15 dana od rođenja. Budući da je prilikom prijave deteta potrebno upisati i pol, roditelji deteta koje je rođeno kao interseksualno neretko se u brzini i pod pritiskom odlučuju na štetne intervencije koje smo gore pomenuli.

Usvajanje dece i roditeljska prava LGBT+ osoba u Srbiji

Još jedna osetljiva tema, kada je reč o LGBT+ zajednici, jeste usvajanje dece. U Srbiji je zakonom omogućeno samo heteroseksualnim bračnim i vanbračnim parovima da usvoje dete, kao i pojedincima, ako je u pitanju jedan supružnik koji usvaja dete svog supružnika ili vanbračnog partnera. To znači da istopolni parovi zakonski nemaju mogućnost da usvoje dete, bez obzira na to koliko su stabilni, situirani i koliko dugo žive zajedno.

Što se tiče biološkog roditeljstva, ono jeste zakonski dozvoljeno, što znači da homoseksualni parovi mogu da imaju svoju biološku decu iz heteroseksualnih odnosa. Međutim, istopolni partner takvog roditelja nema nikakva prava ni obaveze prema tom detetu, što znači da će dete, u slučaju smrti ili bolesti biološkog roditelja ostati potpuno pravno nezaštićeno u odnosu na osobu sa kojom je živelo i sa kojom je emocionalno vezano.

Zakon nije na strani istopolnih parova ni kada su u pitanju medicinski tretmani vantelesne oplodnje. Naime, tretmani vantelesne oplodnje u Srbiji su dostupni isključivo ženama koje su u braku ili vanbračnoj zajednici sa muškarcem, što automatski isključuje lezbejske parove i trans osobe koje žele da se ostvare kao roditelji.

Sloboda okupljanja i izražavanja LGBT+ osoba

Sloboda okupljanja LGBT+ osoba je formalno zagarantovana Ustavom i zakonima koji uređuju javna okupljanja, međutim to je malo komplikovanije u praksi. Naime, iako se beogradska Parada ponosa (Pride) poslednjih godina održava redovno, bez otkazivanja, ipak je praćena jakim policijskim obezbeđenjem i strogim bezbednosnim merama. Slični događaji su organizovani i u Novom Sadu i Nišu, što znači da se ide ka širenju prostora za slobodu okupljanja, ali su ipak praćeni tenzijom zbog izražene homofobije i protivljenja dela javnosti.

Kada govorimo o slobodi izražavanja, LGBT+ aktivisti imaju formalno pravo da iznose svoje stavove u medijima i na društvenim mrežama, ali je to neretko praćeno uvredama i govorom mržnje, uz rizik od fizičkih napada do kojih neretko dolazi.

S pravne tačke gledišta, država u poslednje vreme pokazuje veću spremnost da zaštiti ovakve događaje i aktiviste, međutim bezbednost i sloboda izražavanja LGBT+ zajednice zavise više od trenutne društvene klime, a ne od primene zakona.

Šta predviđa Zakon o istopolnim zajednicama

Iako se već godinama čeka na usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama, predlog nacrta Zakona nam govori da bi se njime rešila mnoga goruća pitanja koja muče istopolne parove. Osim toga što bi Zakon o istopolnim zajednicama regulisao registraciju partnerstava, kao i status neregistrovane istopolne zajednice, on bi takođe regulisao imovinske odnose partnera i dao im zdravstvena i socijalna prava koja imaju i heteroseksualni supružnici, a koja se tiču zdravstvene zaštite i obaveštenosti o zdravstvenom stanju partnera, učestvovanja u donošenju medicinskih odluka, bolničkih poseta i davanja pristanka za medicinske procedure, socijalnog i dečjeg osiguranja, kao i penzijskog osiguranja što bi značilo da se partner smatra članom porodice i može da nasledi porodičnu penziju.

Osim toga, bili bi regulisani imovinski odnosi. Zajedničkom imovinom smatrala bi se sva imovina stečena radom tokom trajanja zajednice, a partner istopolne zajednice bio bi izjednačen sa heteroseksualnim supružnicima i po pitanju naslednih prava. To znači da bi partner, u slučaju smrti drugog partnera, imao pravo da nasledi imovinu kao da je bio u heteroseksualnom braku. To podrazumeva pravo na nužni deo nasledstva i pravo na raspodelu preostalog dela nasledstva zajedno sa drugim naslednicima.

Zakonom o istopolnim zajednicama regulisala bi se roditeljska prava i obaveze. Naime, trenutno partner nema nikakva prava i obaveze prema biološkom detetu svog partnera. Ukoliko bi pomenuti zakon bio usvojen, partner istopolne zajednice bio bi dužan da izdržava dete drugog partnera, ako dete nema srodnika koji su po zakonu dužni da ga izdržavaju ili nemaju mogućnost za to. Obaveza izdržavanja postojala bi i posle smrti roditelja deteta, ako je pre toga dete živelo u zajednici sa partnerom svog roditelja. U slučaju prestanka istopolne zajednice, dete bi imalo pravo na održavanje ličnih odnosa sa bivšim partnerom svog roditelja.

Eventualno nasilje između istopolnih partnera tretiralo bi se kao nasilje u porodici i pravni koraci zaštite partnera bili bi isti kao kod heteroseksualnih brakova i vanbračnih zajednica.